Sekundarna materija i materijalizam

Zahvaljujući društvenim mrežama jedna loša, tužna vest je naterala milione ljudi da zaplaču, a ja nisam imala za to suza. Ljudi su se opet podelili. I nije samo to. Jedan veliki deo ljudi se radovao, podsmevao i govorio „e neka je“. To me je jako zabrinulo, ali me jednako zabrinulo i ponašanje ovih koji pate i plaču. Razumem i jedne i druge, ali je jedina tuga što se oni ne razumeju. I sve to ovoga puta baš zbog velikog događaja velikog plamena. Ne, ne kažem da je u redu da se desi bilo šta loše, samo hoću da pojasnim materijalizam i čovekovo neznanje. Vidim da se ne shvata šta je primarna, a šta sekundarna materija.

Ljudi grade razna svetska čuda, manastire, crkve, velike građevine, vekovima. Zaista je zadivljujuće ulagati u bilo koji hram. Volim ja to. Mnogo volim. Iskreno, volim ih mnogo više od bolnica, i volela bih da u buduće bude više hramova u kojima će ljudi da se vesele i pevaju i volela bih da nikad niko ne uništava ništa, niti da ikad bude bilo kakvog razaranja. Moja želja je da se sačuva sve, baš sve što je dobro i lepo. Neka postoji, neka traje lepota. Lepo je postojati. Još lepše je kad ljudi postoje, kada ljudi najpre sebe sačuvaju, kada ih ništa loše ne dotakne. Ali, ali….

Prošla sam jednu veliku golgotu i znam kako je to kad oči plaču, a duša boli. Kažu da se čovek kroz to isčisti, a i verujem i ja u to, samo to je delimično, ako čovek ne shvati dubinu. Ne samo da verujem, već sam živi dokaz toga. I eto, baš zato ovih dana opet ne imadoh suze i ne oplakah ni ovu materijalnu tragediju, jer sam već očistila te muke duboko, baš duboko. Znam, neki će reči da sam hladna, neki da sam egoista, neki da sam bezosećajna, a ja mogu da poručim svima samo to, da sam ja u stvari ipak shvatila razliku u vrednostima i da ništa nije vrednije od čovekovog života i tela.  Ipak je čovek taj koji pravi crkve, a crkva je tu da služi čoveku. Ako su ljudi sačuvani, crkvu možemo napraviti, ma kolika to svetinja bila. Upravo i čujemo da se javljaju donatori koji su puni para i da će sve urediti- popraviti. Volela bih da to urade svuda, a ne samo u to u tom velegradu.

Nego život? A čovekovo telo?

Koliko nam je važno ljudsko telo? Da li smo svesni da je ljudsko telo primarna materija koja je najbitnija i da građevine treba da služe ljudskim telima, a ne obrnuto? To govori da se ljudi moraju osvestiti i shvatiti da se mora najpre prestati igrati sa ljudskim telima. Koliko je ljudi zaista svesno ove Istine? Naravno, još jednom napominjem da je velika šteta što je taj hram izgoreo, kao i što je šteta za sve uništene crkve, manastite, džamije…, a opet se pitam zašto se stalno događaju takve materijalne štete i zašto se najpre ne podržavaju pobede nad štetama primarne materije- ljudskog tela? Znam, rećiće mnogi da je to normalno, ali ja vam tvrdim da nije normalno. Razlika između mene i takvih je što sam ja ipak svesna mnogo čega, čega oni nisu. Pitam se, koliko je ljudi ubeđeno i navođeno na skrnavljenje ljudskog tela? E od toga bih možda i zaplakala, možda bi ipak i neka suza izbila. Ovde ne govorim samo o ratovima, nego i o drugim poduhvatima koji se događaju, a sve u ime „spasa/ spasenja“.

Kada čovek plače, on to čini zato što unutra boli, dotiče, dodiruje, a mene dodiruju samo ljudski životi i njihova tela, pa opet ih ne mogu zameniti, već se oni moraju osvestiti kao što sam ja. Lično sam doživljavala indirektna zlostavljanja mog sopstvenog tela, samo zato što nisam znala da to nije ispravno i da ne trebam da dopustim da me niti indirektno zlostavljaju. Naivan čovek plati školu. I ja sam je platila. Koliko ljudi plati tu školu životom. Nikad neću zaboraviti provokativne reči jedne žene na sajmu knjiga, kada sam joj pokušala predstaviti moju pobedu raka. Ona mi se smejla podrugljivo u lice i rekla: „pametan se uči na tuđim greškama, a budala na svojim“. Razumela sam šta je time htela da kaže, ali ona nije razumela da ja razumem mnogo više, a da ona ne razume Istinu, jer inače bi se pridružila da uči iz mojih grešaka, a ona mi se samo smejala u lice i gordo odlepršala. Odmah sam uočila da i sama priča napamet. Ona nije bila svesna da sam ja izašla u javnost sa puno zahvalnosti unutar sebe za sve ono što je meni učinjeno, pa i to njeno podrugljivo ismejavanje i ruganje me nije doticalo negativno. Zahvalna sam joj. Odavno shvatam da narod u velikoj količini nije ni svestan šta je sve loše učinio, jer ne razume. Tako sam i njoj bila zahvalna na tom njenom podrugljivom tonu, kao i svima koji su sa neznanjem skrnavili ono što mi je bilo Bogom dato- moje telo, a ja bila previše naivna da bih mogla da‚ukapiram više od toga, na vreme.

Svesna sam i to da je velika hrabrost biti zahvalan za svo sopstveno uništenje. Uništenje ili nedostatak sopstvenog tela je najveći bol, makar to bio jedan prst, a kamoli nešto više. Mnogi će sad reći, ali oni te spasili. Međutim nije baš  tako. Možda sam više ja njih spasila, a kasnije i sebe od njih. Svatite ljudi već jednom da meni nisu operisali nikakav rak, ništa. Operacija je bila samo ideja iz njihovog ubeđenja, a samo zato što je pre toga postojao rak, koji se povukao. Ja sam uspela da spoznam Istinu i otarasim se raka, ali nisam uspela odmah da se otarasim i njihovih briga, tek tako lako. A to je sve samo zato što mi kao narod nismo informisani. To jest, nisam bila informisana, a mnogi nisu ni dan danas. E to su ti koji plaču, a i ovi koji su besni, pa čak neki kažu da im se fućka za taj nekakav hram. Ali ti isti nisu svesni Istine. Vidite, meni nije ni svejedno, odnosno ne mogu da kažem „neka je“, jer to loše nikome ne treba, ali ne mogu više niti da uđem u žal, u suze.

Šta se to meni desilo, te je to tako?

Kako rekoh, shvativši koliko je čovek bahat prema ljudskom telu, u meni se ugasila sva tuga i žal za tim materijanim drugog reda, jer mi je postalo jako važno ovo prvo materijalno- čovekovo telo, ovo što nosi, ili bi bar trebalo da nosi čistu dušu. Zato, meni može da bude tužna samo ta naivnost svih tih ljudi koji su puni para, a koji ništa ne razumeju. Oni sa parama ne znaju upravljati. Ljudi definitivno nemaju pojma šta je primarnost. A kako bi imali kada dobrim delom i nauka ide konstantno u nekakvom smeru skrnavljenja primarnog i retkost je da nauka sklizne u pravu kreativnost primarnog, osim opet samo onoga što čine sklaperom i iglama, ili pak tabletaama, kao da smo mi ljudi ona cigla, kamen, plastika, malter, gvožđe… A ako uzmemo u obzir da je kreativnost rezultat našeg uma iz Božanskog  / Univerzalnog / Apsolutnog, onda bi mogli da shvatimo da se problemi ovog društva neće rešiti ma koliko ulagali u crkve i ma koliko se molili u njima, a uz ovakvo ponašanje, jer da je to tako, svet bi bio drugačiji- uspešniji, zdraviji. A nije. Lično sam to ljudsko neznanje iskusila na svojoj koži. Kad sam izašla u javnost sa mojom pričom, niko se nije potrudio da me bolje čuje. Svako je krojio priču po svom pogledu, što i razumem, jer nisam niti dobila više prostora, od onog što mi je dato, a dato mi je jako malo samo zato što ne razumeju. Sve ima svoja pravila i važnosti, samo im ona nisu primarna i ja sam razumela da ovaj svet ništa ne razume, baš kao ni oni neki doktori koji nisu shvatili zašto je rak koji je bio u meni maltene preko noći nestao, kao i zašto su insistirali i maltene me prisiljavali na operaciju dojke u kojoj više nije bilo nikakvog raka, niti metastaza. Ja to nisam htela, opirala sam se tada njihovim uticajima, ali oni nisu popuštali. Bila sam u kandžama nerazuma i da bih spasila ostale delove sebe i svoju glavu, poklekla sam operaciji ničega, odnosno uništavanju zdrave dojke, zdravih žlezdi i još nekim zdravih delovima tela, jer nisam imala niti snage više opirati im se, niti sam imala ijednu podršku u tome što je meni bilo jasno. Zamislite samo kako je kada vam zubar izvadi zdrav zub i ubeđuje da tako treba. Zapamtite ovo zauvek: bila je opearacija ničega- nikakvog raka, jer ga nije bilo i to su znali. Nije mi bilo jasno zašto toliko „stručni ljudi“ ne čuju čoveka onda kada treba da ga čuju, a onda mi je posle operacije ubrzo postalo jasno. Ja sam ta koja sam opet bila naivna i očekivala da me razumeju, ali i shvatila da to ne ide tako. Shvatila sam da baš onda kad si u problemu, baš tad nemaš izbora nego da i tad moraš da kreiraš i nikad, nikad, nikad da ne dozvoliš da te sekundarna materija poklopi, jer su većina ljudi u materijalizmu do te mere, da im život i telo ništa ne znači, a cigla, kamen, pleh, brvna, pesak, plastila, kreč, gvožđe i novac im je nešto najsvetije. Još uvek ljudi ne shvataju da je sekundarna materija i novac nešto što treba da ide uporedo uz nas, sa čistotom i milošću. A da se to bilo kojim slučajem shvata, shvatilo bi se sve ovo što pišem i niko se ne bi usudio da pomisli da nisam normalna, te da još okolo govore da ja imam psihičkih problema, jer osoba sa psihičkim problemima se ne bi niti usudila da izađe u javnost sa svojom ovakvom pričom i još i napiše sve ovo. Psihičkih problema sam imala onda kada nisam smela da im kažem: „ne zanimate me vašim predlozima i pričama o opasnosti“, već sam im tada pognula glavu i sa suzama u očima, kao kad čovek pristaje na vešanje, a zna da nije kriv i zna da je sve to apsurdno, molila Boga da me izvuče iz tog njihovog začaranog kruga. Zamislite, za to mi nije bila potrebna niti crkva, niti novac. Uspela sam, iako sam izgubila neke delove tela, baš zbog tog tvrdoglavog u ljudima koji definitivno vide novac ispred svega i baš kad zatreba, oni ne čuju ništa.

I tako sam ja tada posle te operacije oplakala skrnavljenje moga tela, stisla zube, prekrstila se i rekla sebi: „dosta je bilo, ti ćeš ići Božjim putem. Ali Bog te ne može spasiti, ako ponovo pristaneš na zlo iz naivnosti“. I tako sam pristala na mudrost. Od mene se može danas puno naučiti, ali ne na način kako neki ljudi to rade. To se odnosi na one ljude koji ne prepoznaju kvalitet ove priče, pa me prozivaju čak i lažovom, prevarantom, sve samo zato što im je teško da svoj novac i svoju sekundarnu materiju ulože u ovu Istinu, a opet baš ti takvi pucaju svoj trud i novac na avione, kamione, vile, auta do te mere da bi dali ljudsko telo za zamenu. I daju ga, a nisu niti svesni šta to znači. A hram, on će se urediti bar 90 % bolje nego li moje telo, jer sve možemo lakše napraviti, samo za telo nemamo baš majstora.

Autor Pipi Mila