Juče je bio međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama.
Kada sam bila bolesna od raka, zapravo sam bila i bolesna od mnogih napada, sličnih ovome što se u jučerašnjem danu naglašavalo/ „slavilo“. I ja sam nekada, kao i mnogi, kroz život nesvesno skupljala napade, što neko prema meni, što ja prema njima. Napadi i nasilja uvek su dvosmerna ulica, ali i nije to uvek samo fizički napad. Imamo mi i drugu vrstu napada.
Naravno da su fizički napadi na nemoćnu osobu nešto užasno. To ne sme da se desi nikako. Mudrost i ljubav kao predmet bi valjalo uvesti u program u školama kao obaveznan predmet, jer onda nema nasilja.
Fizički napadi su povezani i sa mentalnim napadima. Mentalne napade mnogi nazivaju provokacijama. Kažu,: „ma to je samo provokacija“. Dok neki čak i opravdavaju svoje fizičko nasrnuće, a to kao rade zbog tih, kako kažu „provokacija“ neke druge osobe. I tu u to ne spada samo nabrojeno do sada. U to se svrstavaju i teška i laka silovanja, a koja su mentalna/misaona i verbalna. Prolazila sam sve oblike i u ulozi žrtve i u ulozi napadača (tačnije odbranioca). I onaj koji samo kaže da je iz čista mira, taj samo nije svestan da duboko u sebi nosi informacije sa kojima aktivira to nešto: nasilje, bilo koje vrste. Znam da sada ovo mnogima neće odgovarati, jer je najlakše reći: ja nisam kriv. Međutim, ja ovde ne govorim o krivicama. Krivice po Bogu niti ne postoje, jer ih Bog ne pravi. Hajde da i mi malo sagledamo to Božje stanje i vidimo kada i kako ćemo biti bez potpunog nasilja. Ako Bog ne greši, znači da poseduje odgovornost i ispravnost za ono što „radi“ (daje, stvara). Ovde bi moglo postati mnogima jasnije zašto se neke želje ne ispune, ili još bolje, zašto nam Bog ne ispuni neke želje i kada ih ne ispuni? Upravo onda kada posežemo za nasiljem, nebitno koje vrste, ili kad neko usmeri/ planira nasilje, ili čak i ako čini neko mentalno nasilje nama/ ili ka nama i obrnuto.
Nedavno je bilo neke prepiske na društvenim mrežama, tačnije na mom fejsu, gde sam svakako domaćin. Radim na buđenju svesti društva i dajem sebi za pravo da iskomentarišem neispravnost kod nekoga u njegovom delovanju prema društvu. Čak se i ne baziram na osobu, nego na ono šta radi. Recimo uglavnom ukazujem kad je neka javna ličnost, ili kad se neko javno eksponira nečim što utiče loše na društvo (pogotovu na decu), ja ukažem na to šta taj neko radi (pruža društvu) ili govori, te ukazujem na nesvesno nasilje tj. nametanje toga nečijega društvu kao da je ispravno, a to ipak nije. Ukažem šta bi Bog na to rekao. Naravno, nasilni su odmah odreagovali na svoj način, jer im se nije svidelo što sam uzburkala njihovu percepciju o tome, a pri tome su oštri na jeziku i provociraju, jer nisu shvatili moju rečenicu na šta ukazujem. Oni gledaju iz negativnog, kako su naučeni. Mi, kada nešto dotaknemo našim rečima, a pri tom pričamo o ispravnome, osobi koja drugačije misli, očito zna da zasmeta. Pa njihova provokacija koju nude bude njihov napad konkretnim destruktivnim obraćanjem. Napad kreće kod takvih zato što pogrešno procene ono što uzimaju od osobe koja nudi neku mudrost. Njima je to napad na osobu i negativno im je. Nisu spoznali da MUDROST i LUKAVOST nije isto.
Zato, da vidimo zašto se desilo da neko tako reaguje, ukoliko nisam uradila ništa loše toj osobi, čak nisam ni pomislila ništa loše niti o njoj, niti uopšteno, već sam se samo bavila svojim poslom. Pa zato što to što je ta osoba shvatila, a koja u ovom slučaju pokušava da napada mene, ima nešto urezano u svoju podsvest, neku bol od provokacije i ona kao takva, čak i ono što nije provokacija smatra provokacijom. Tako isto počinje i neko nasilje. Naravno da ja tu nisam sebi dozvolila da primim taj napad, a nisam je ni provocirala. Provokacija se razlikuje od analize i sagledavanja stvari u društvu oko posla i funkcionalnosti društva. Mi smo umreženi, hteli ne hteli, zbog posla. Pa zato, osoba koja je u strahu za svoj život nesvesno reaguje provokativno na sebe i može da bude čak i da je bila tučena i maltretirana fizički, a nije se oslobodila toga.
Ovaj zaključak ide iz toga, jer nije bila u stanju da me iskomunicira po onome o čemu sam pisala, nego je koristila vrlo oštre reči upućene meni: „uzdižeš se iznad drugih, pljuješ druge“ i delila mi savete da zagrejem klupicu, da učim, a u prevodu ukazala mi na mene da ona zna, da ja ne znam da radim i živim, a ona to zna, pa me time pokušala navodono učiti, ali u stvari provocirati i ismejavati, misleći da ja onim šta sam iznela ismejavam toga nekoga. Nije shvatila da sam sve uzela kao ANALIZU, kako bi ljudi mogli da se upitaju šta su kriva uverenja, a šta ispravnost Boga, a po onome čega sam svesna, samo nudim da svako razmisli o sebi.
Ponekad je zaista nekorisno toj osobi ni kad joj kažemo da je razumemo i da je smisao tog nečeg drugačiji od onog što ona vidi. A jasno sam i ukazala baš na smisao, samo nije mogla da prepozna, ali je mogla da vrši napad nasilja čak i verbalno. Nije znala drugacije da čita/ razume, onako kako sam ga i napisala. Razumela sam je. Pravi je primer za nasilje iz doživljaja nasilja iz podsvesti.
A kome je ona to zapravo govorila, ako to mene nije dotaklo, a nije, jer u protivnom bih trebala sa se osećam loše, da se naljutim na nju, da je zamrzim, da se svađam sa njom, bar u svojim mislima i td? Šta bi to onda bilo? Pa moje verbalno nasilje na samu sebe. Ja sam to nekad imala, ljutila sam se, bila bih besna, nerviralo bi me sve i svašta. Danas me ništa ne nervira. Apsolutno ništa. Život je jedan i imam zdrav razum o onome što je minus društva i izjasnim se za ono što nije za mene, tačnije o onome što je pogrešno po Bogu. Ljudi koji dozvole da čuju kroz Apsolutnu Istinu, prepoznaju zamke.
Zašto je to tako?
Završila sam, pre 13 godina, sa verbalnim i mentalnim nasiljem na sebe i druge, a o fizičkim nema ni govora. Držim se Božjeg u meni. Duša zna da je to samo nečija slabost, a ja tu osobu razumem da je u strahu, ali je uporedu upravo mentalno nasilna i nije spremna da nauči nešto iz svega što joj se dogodilo, jer da jeste, mogla bi da posmatra i sagleda i upita mene konkretno ili sebe „zašto ja mislim da to nešto nije dobro“. Mogla je da mi da i argumente zašto nisam u pravu. Koje je to znanje koje ona ima. Ali osoba je izgleda ipak u onom uverenju da svako ima svoje pravo i da je ona u pravu za sebe, samo sam ja po njoj budala, ili da sam ja u pravu za sebe, ali ona je bolja od mene, a držala je meni sve vreme pridike porukama upućene konkretno meni koje su jako ružne, misleći da ja govorim ružno o drugima. Ne poznaje analizu. Kako god, njena verbalna i mentalna nasilja nisu deo mog današnjeg života. Razumem je, ali nije u pravu za svoja mentalna izlaganja i verbalna upućivanja meni. To je taj manipulatorski stil „ima da ćutiš, ili ću te ućutkati, jer ja sam pametna, a ti si glupa, a zatim se uvuče u svoje žrtveno stanje u suzama i pokazuje prstom na tebe; TI SI KRIV ZA SVE“. To su radili i sa Isusom, nesvesni ljudi. Rzumem je, pretpstavljam da je u nekom momentu i ona dobila po nosu i nije umela da se odbrani, nije znala kako da odbrani Dušu.
Jednom kada sam bila jako bolesna bila sam i jako ljuta na jedan događaj. Čak sam i napala verbalno sekretaricu zato što nešto u vezi mojih dokumenata nije bilo kako treba. I ako pogledamo danas, to je tada moglo biti i vrlo kobno za mene, jer od tih dokumenata je zavisio i moj tadašnji život. Neko bi rekao da sam imala pravo, ali ipak nisam. Ja sam tada otpočela taj napad ljutnjom i mislima o nemaštini finansija i zdravlja, (otpočela sam jedan novi „požar“). Ali sam tada i naučila lekciju da je to besmisleno. Takođe sam napadala supruga zbog toga, a i on mene. Svađali smo se zbog straha, jer nismo znali kako da rešimo tu „opasnu“ situaciju. Pored raka, najviše se vodila svađa oko finansija. Toliko smo tada pali finansijski, da sam mislila da ću da umrem zbog toga. Jednostavno nisam imala jasnoću kako da postupim sa drugima u njihovim poslovima, a nisam bila ispravna, a još i rak kao kontrolor u svemu gde mi je govorio: „ma gotova si, vidiš, gotovo je“. Zapravo to je bio strah prerušen u rak koji me ubacivao u loše. A mislila sam da je ta osoba (sekretarica) namerno loša prema meni, što uopšte nije bilo. Ali kad ne razumemo suštinu tog nečeg, mi pređemo u suprotno agresijom, sve dok ne osvestimo tu unutrašnju ličnu agresuju.
Naučeni ljudi i na mentalno i na verbalno nasilje, jer ne sagledaju šta označava to što taj neko radi.
I ko (se) tu onda napada? Ko vrši nasilje u takvim slučajevima i ko doživljava nasilje?
Strah u čoveku!
Danas sam svesna RAZLIKA. „Nećeš ga majci“. Ako osoba dozvoli da joj ukažem to nešto korisno ok, ako ne, nećemo pričati, niti ću negativno misliti u sebi o toj osobi. Šta god da zgreši, ona je odgovorna zapravo za sebe, pa ako radi ono što sam ja nekad radila, moraće da se popravi sa sobom. A tada sam se i ja branila na pogrešan način.
Danas je moje oružje ljubav u meni. Komunikacija i prenošenje mudrosti mi je cilj i nikako zla namere protiv nekog, čak iako tog nekog spomenem. Stanje počinje u umu, a kod onih koji ne razumeju Božji UM, počinje stanje kurcšlusa u njihovom umu. Moj um Zna da je to bezveze. Iz komunikacije progovorim o nečemu, a ko vidi drugacije, nek popriča sa sobom ili sa mnom.
Meni su neki rekli da nisam dobro napisala naslov knjige jer stoji u naslovu reč rak. Nisu pogledali i reč ispred POBEDA, inače bi shvatili da im se ne želim udvarati naslovom, nego im nudim nešto konkretno i moćno.
Upamtite, gde ima ljubavi, nema zamerki, nema svađe, nema ljutnje, nema mržnje, nema zla, nema nasilja, nema napada na ljubav, jer nema napada na Boga. Držte se vi Božjeg u sebi, razumite i gledajte s ljubavlju i ljude koji su u patnji.
Svako je bio u patnji bar jednom. Moja majka je bila u velikoj patnji zbog verbalnog nasilja, mentalnog nasilja i fizičkog. Ne kažem da nisam se pecala na sve to dok nisam shvatila da niko ne treba da me zloupotrebi i uvuče u taj pravac zbog svog bola. Mogu da pomognem ljubavlju, mirom, milošću i komunikativnim razgovorom. Spremna sam da pomognem, ali ne i da bolujem, samo zato jer neko boluje, makar to bio neko moj njabliži. Spremna sam da pomognem, ali da pomognem, a da budem njegova žrtva NIKAKO.
Ja odlučujem da li će me neko postaviti u ulozi žrtve. Ali pošto Znam da Bog nije žrtva, a čovek je stvoren po naliku Božjem, tu se priča o patnji završava. Inače, ako ćemo o nasilju, mene su lekari verbalno silili da pristanem na operaciju dojke koja nije bila bolesna. To je bilo njihovo ubeđenje koje su uspeli da mi nametnu. Ali tada sam i naučila kada šta od koga uzimam. Da nisu bili ispravni, nisu, ali ja sam trebala da Znam šta je po Bogu. Hvala im na njihovom trudu.
Saosećam MILOST za sve paćenike ovoga sveta i želim im da se posvete Apsolutnoj Istini i time izbave iz patnje.
Hrabra je Duša koja je iskoraknula iz patnje i vrlo velikodušna, zato, ne bacajte kamenje na hrabre Duše, nego ih posmatrajte i pronađite put do svoje Duše, kroz tu hrabru Dušu koja vam nudi svetlost. Odreknite se puta u sebi koji loži vatru tamo gde ne treba i kako ne treba, misleći da vatre uopšte nije potrebno. Vatra je vatra, ali nek posluži za grejanje Duše, a ne za požar kojim se razara svet.
MIR, MILOST, LJUBAV, ČISTA DOBROTA I RADOST- PUT PRAVOG SVETLA. <3 Pipi Mila Dragica