Grupa maturanata prestižnog fakulteta proslavljali su godišnjicu od završetka fakulteta. Prilikom proslave su se uputili kod njihovog starog profesora da ga posete.
Tokom posete razgovorarali su o poslu. Maturanti su se žalili na razne životne probleme i poteškoće. Profesor je otišao u kuhinju da skuva kafu, a kada se vratio na tacni je nosio šolje raznih veličina i od različitog materijala. Neke su bile porculanske, neke plastične, neke staklene, neke skupe, a neke jeftine. Studenti su međusobno podielili kafu. Svako je izabrao sebi šolju kafe.
A onda im se profesor obratio:
“Vidite da su se prelepe šolje razgrabile, dok su jeftine ostale. I iako je normalno da za sebe želimo najbolje, to je ipak izvor svih naših stresova i problema.
Ali shvatite da sama šolja ne čini kafu boljom. U stvari, sve što ste želeli je kafa, a ne šolja. No, namjerno ste izabrali najbolje i najskuplje, a zatim pogledali šta su drugi „ugrabili“.
Najčešće je poželjno najskuplje, ali ponekad upravo to skriva i ono što pijemo. Shvatite, život je kafa, a posao, novac, položaj u društvu – sve je to šoljica. To su samo alati za održavanje života. Kakvu šoljicu imamo ne određuje kvalitet našeg života. Ponekad smo toliko skoncentrisani na šoljicu da ne shvatamo da treba da uživamo u kafi.
Najsrećniji ljudi nisu oni koji imaju sve najbolje, već oni koji izvlače najbolje iz onog što imaju.”
Autor nepoznat.